Borba protiv vetrenjača

Dragi Vitezovi Vetrenjače,

U potrazi za inspiracijom, boljim poslom, životom, dodatnim dinarom i toplim kaputom , u godini koja je za nama prošli smo nehajno i užurbano kroz mnoge gradske ulice koje su ponele imena nekih važnih, dobrih, hrabrih i talentovanih ljudi. To su oni životi za uzor, dovoljno bezvremeni da obeleže jedan šor, trg  i vek.

Iako nas američke knjige samopomoći uporno uče suprotnom, istina je da ne možemo baš svi dostići taj raskošni set vrlina koji će nas učiniti velikim naučnicima, umetnicima i vizionarima. Ne možemo svi usniti formulu koja rešava najveći svetski matematički problem, ne možemo svi slikati neprekidno, po cenu života, u sred rata i u sred mira, sa koricom hleba kao jedinom užinom, ne možemo svi  napisati simfoniju u petoj, pa ni u pedeset petoj godini, ma koliko sledili savete modernih gurua i uporno “vizualizovali” prepunu salu koja oduševljeno pljeska. Verovatno ne možemo, a svakako ne moramo.

Možda zato u narednoj godini treba početi od nečeg sasvim malog, nečeg svima dostupnog, nečeg neupadljivog i dovoljno skromnog da nas ne otera svojom zahtevnošću. Početi već od januara, već od danas.

 A to malo i svima dostupno zapravo je najveće i najteže.

Osvežite nečiju umornu dušu i vratite dobrotu u uvređeno srce. Promenite i ulepšajte nečiju subotu, april, godinu. Inspirišite na pravu stvar.  Oslušnite tuđu nevolju, poradujte se tuđoj sreći, posmatrajte život iz najmanje pet uglova, a ljude iz deset, pre nego što presudite.

Setite se nekog koga se niko ne seća.

Menjajte se uvek kad vam se učini da ste sjajni, a ostanite isti u vremenima lakih i slatkih promena. Napunite pušku perjem i borite se ljuto na pravoj strani.

Budite iskreni i istiniti - ne plašite se, ne pitajte se i ne gubite vreme.

Podstaknite, sagradite, smislite, stvorite. Učinite kako je dobro, a ne kako je logično.

Opravdajte poverenje svojih prijatelja, sačuvajte dostojanstvo svojih voljenih, budite heroji svojoj deci, i ostanite i ove godine dostojni života koji vam je galantno dat na korišćenje.

Nećete zato dobiti ni mali prašnjavi sokak na obodu grada. Ne mari. Vaše ime poneće osunčana avenija na nečijoj vedrijoj strani srca, doživotno. A život je duži i od ulice, i od večnosti.

Hrabro sa vama u novu godinu, vaša “Vetrenjača”

Fotograf: Bojana Žuža - Deda Mraz u Knez Mihailovoj

Gost fotograf: Miloš Đajić - Prvo januarsko sunce nad Beogradom

Postani Vitez!

Ravnomerno kloparanje poslednjeg noćnog tramvaja koji se klati ka GSP garaži budi umornog bankarskog činovnika iz lakog sna o komplikovanoj transakciji prethodnog dana. Širokih zenica leži u polumraku. Američki film uveo bi u kadar crvene digitalne brojke pored uzglavlja – 3:22. Misli u tišini padaju polagano jedna na drugu kao geometrijski oblici na tetrisu i sve odjednom postaje potpuno jasno, redovi su se složili, nivo je pređen. Ustaje, iz prašnjave fioke sa opremom za hobi uzima foto-aparat, priprema baterije i izlazi iz kuće. Besomučni pozivi njegove supruge pred zoru nisu ga sprečili da do kasnog popodneva narednog dana tumara po gradu fotografišući beogradske ulice, nebo, napuštene dućane, moderne zgrade, komične situacije, pokvarene autobuse, ljude, njihovo prisustvno i odsustvo. Na posao nije otišao. Ni tad, niti ikad više.

Popularna psihologija ove retke i dragocene trenutke naziva KVANTNIM MOMENTOM. To je tačka u vremenu u kojoj se na sastanku izvršnog odbora sreću naša uporna i obično jalova promišljanja o životu, naša želja da ga učinimo smislenim i naša podsvest koja čeka jedan jedini trenutak mira da uhvati kiseonik i kaže nam u lice šta ima. Taj trenutak dolazi onda kada smo mentalnom i fizičkom snagom spremni da nakon njega nešto i preduzmemo.

Pokazalo se, međutim, da na pojavu kvantnog momenta možemo uticati udešavanjem povoljnih okolnosti za njegov nastanak. Da biste pomogli svom mozgu da posmatra život mimo šablona i pokaže vam kuda dalje, pomešajte vreme i prostor na neuobičajen način te ponudite sebi novu perspektivu ne izloživši se neugodnom trošku za prosvetljujući put u Indiju.

Grad je prepun kvantnih lokacija. Ako poznajete portira u kuli Ušće, posmatrajte vikendom u ponoć iz kancelarijske stolice na osamnaestom spratu kako počinje da živi noćni Beograd. Dočekajte svitanje na kalemegdanskom fićir-bajiru ili u praznoj pozorišnoj sali. Zoru na šljunku makiške strane Ade Ciganlije radnim danom u proleće ili letnji sumrak na Dunavu kod Višnjice ne treba propustiti. U sred gradske buke, posedite u miru i tišini senjačkog manastira Vavedenje između dve liturgije. Namolite sujetnog čamdžiju da Vas provoza po Savi na minus nekoliko dok veje sneg ili pređite peške Brankov most u pusto zimsko veče bez košave.

Osim što možete da budete tamo gde treba u vreme kad ne treba, možete i da ćutite tamo gde treba da govorite, da stojite tamo gde treba da se krećete ili da se osamite tamo gde to izgleda sasvim nemoguće. Izdvojte se mislima na nekoliko minuta od razgovora na kafi sa grupom prijatelja, niko neće ni primetiti. Posmatrajte ljude u skadarlijskoj kafani u najveselijem trenutku. Stanite na sred Terazija petkom u pet i pustite nadolazeća lica bezbrojnih prolaznika da vas „napadnu“ kao zvezdice starog screensavera.

Grad vam može pomoći da mašti postavite „lopovski“ i omogućite joj da da se popne na mesto gde stvari mogu biti drugačije, a ona će se onda već snaći šta i kako dalje sa vašim životom. Nemojte baš sutra dati otkaz (naročito ako vam neki kredit visi nad glavom), ali sledite bar neku od ideja koja vam je u samoći kvantnog momenta delovala sasvim ostvarivo i držite je se kao pijan plota čak i kad na kraju dugog radnog dana izgleda kao da je lakše gledati TV ili odigrati igricu. I još nešto - pospani službenik sa početka priče danas živi od fotografije i još jednog ubitačno zanimljivog bivšeg hobija. Svojim radom krpi tuđe ranjene harizme i vodi hajke protiv besmisla.  Verujem da ga svi poznajete, ali o tome nekom drugom prilikom, za kafanskim stolom.

Fotograf “Vetrenjača”:  Bojana Žuža

Čovek se uči dok je živ, a ipak umre kao budala, kažu Rusi, i jedan mudar čovek kog znam. Na početku godine, baš kad nam je mudra reč najpotrebnija, vispreni prijatelji su obično na zimovanju, a Rusi čame na policama u bibliotekama za koje nam je upravo istekla članarina. Valja zato zakoračiti na beogradske ulice i naučiti ponešto od njih. Samo, kao što se u kafanu ne ide bez predznanja, tako se ni na sokak ne izlazi bez mašte. I toplih cipela. 

Oni koji su se opskrbili nemirnim duhom i hrabro kročili na gradski pločnik, na uglu ulica Kralja Petra i Kneza Mihaila u kasne večeri mogu da čuju zvuke gitare. I tihu molitvu na nekom  čudnom jeziku, i cenjkanje trgovaca, i crkvena zvona u odjeku, i obućarski čekić, i zveckanje kafedžijskih fildžana, i šuštanje skupocenih gospodskih ‘aljina, i sirotinjske kudelje. Što čovek više sluša, sve više toga čuje.

A važno je prvo čuti te gitare. Ko to ume, sve mu je drugo lako. Tužne neke note sunce im njihovo, dopiru sa Dorćola i Jalije, dunavske obale, pravo iz jevrejskog kraja. Sefardske žene pevaju na španskom i ladinu, u letnja predvečerja, u mirisnim baštama i uskim sokacima. Ta se pesma razleže Dubrovačkom i stiže do velike raskrsnice po kojoj je Dort-jol (“četiri puta, četiri ćoška”) i dobio ime. Bojažljivo seče Dušanovu i meša se sa veselom halabukom iz obližnjih gostionica, a zatim hrabro nastavlja uz Zerek, danas nazvan Gornji Dorćol, ulicom Kralja Petra.

Umuvala se sefardska pesma među zanatlijske dućane i već je jedva možemo razaznati. Jer tu, odmah iza ugla, iz Gospodar Jevremove, pridružuju joj se i zvuci iz Bajrakli-džamije. Niski neki, orijentalni polu-tonovi, stari bar koliko i sama zgrada, iz onog vremena XVI, XVII veka kada je Beograd imao preko 250 džamija. Pri vrhu strme kaldrme čuju se već i vešti a dobrodušni cincarski trgovci. Da se razumemo, kod njih može baš povoljno da se pazari, ko ume da pregovara.

Sa druge padine Kralja Petra, sa savske obale, iz srpskog kraja, pristižu zvuci pravoslavnog pojanja, zvuci veselja u kafani koja ostade bez prikladnog imena, rzanje i trupkanje pregnutih konja koji ispred nje nemirno čekaju, tišina vina koje zri u podrumima Karađorđeve ulice i graja dece koja se već tri veka razleže dvorištem najstarije beogradske škole.

Šor Kralja Petra spaja dve reke, tri vere, četiri komšiluka i ko zna koliko naroda. I baš tu, na njegovoj najvišoj tački, na uglu sa Kneza Mihaila, gde se melodije vekova neraskukuljivo upetljavaju, tu gde i mi stojimo od početka ove priče, postavljeno je prvo sijalično mesto u Beogradu, nakon što je 1890. godine usvojena Odluka o elektrifikaciji javnog svetla.

Baš na tom mestu, prva beogradska sijalica! Da nam već jednom sine, dok pijemo kafu u “Tribeki”. Da nam postane jasno kao dan da ista pesma može da se svira na nekoliko različitih štimunga i peva na nekoliko jezika, a da uvek podjednako gađa, da kafanu čine tambure a ne svađa, da grad čini duh a ne vladar , da čoveka čini ljudskost a ne sorta kape koju nosi, i da sve to možemo onako šmekerski i uz malo mašte naučiti i na jednom običnom beogradskom ćošku. Dok ne sakupimo novaca za put u Jerusalim.

*Slika 1: Ulica Kralja Petra, Zerek (Gornji Dorćol)    
*Slika 2: Sinagoga Bet Izrael, Cara Uroša 20, na mestu današnje Galerije fresaka
*Slika 3: Jevrejska ulica, Dorćol
*Slika 4: Bajrakli džamija, Gospodar Jevremova 11
*Slika 5: Saborna crkva, Kneza Sime Markovića 3
*Slika 6: Kafana “?”, Kralja Petra 6 (manja kuća desno, ispred koje je “gužva”)

Teško je zaboraviti suze Rodžera Federera. Skoro da sam ih mogla brisati sa TV ekrana. Apokalipsa, kataklizma, potop. Nije osvojio turnir. Stotine sati provedenih u treningu, rano buđenje, život u avionu i teretani, odricanje od gotovo svega – tuto kompleto pada u vodu, žrtve su bile uzaludne. Osećanje očaja koje ga preplavljuje toliko je snažno da se jedan od najvećih igrača svih vremena ne libi da zaplače pred milionima, nemoćan kao dete nad prosutim mlekom. Šta to bi?

Neuspeh je nesumnjivo najveća baba-roga i zla veštica zapadanjačke mitologije i mentaliteta. To je odvratna iscerena krezuba babuskera koja će nas odvući od svega lepog što nam pripada: kućice od čokolade, prozora od lilihipa, tapšanja po ramenima, laskavog odobravanja i opšte prihvaćenosti. Odvući će nas i od ono malo samopoštovanja koje s mukom gradimo ciglu po ciglu, od svakog bezveznog uspehića, od svake prazne pohvale.

Opsednutost uspehom i ostvarenim ciljevima raširila se kao pošast i postala deo naše svakodnevice. Iako ćemo reakciju sirotog Rodžera propratiti podsmešljivim pogledom i svrstati je u kategoriju “preterano”, nije daleko od istine da smo svi mi pomalo Federer. Često sva svoja nadanja opsesivno projektujemo ka jednoj tački u budućnosti kada ćemo ostvariti neku zacrtanu želju, težnju, zamisao. Živimo za tu tačku, samo nju vidimo pre nego što zaspimo, samo nam je još ona potrebna za sreću. I onda kad do nje konačno dopuzimo, eto odjednom nove tačke, nove želje, novog turnira pred nama.

Život nam tako prolazi od tačke do tačke, i lako zaboravljamo zašto smo negde uopšte pošli. I ne primetivši, zatrpali smo se tuđim prioritetima i definicijama uspeha, upali smo u sistem u kom je važan isključivo rezultat na semaforu, samo krajnji ishod. Po konačnom skoru vrednujemo druge, pa nažalost i sebe.

Onog trenutka kad smo postavili cilj da samo što pre završimo fakultet i “uzmemo diplomu”, tematika koju smo voleli i zbog koje smo se tu i upisali postala je dosadna i mučna, a spremanje ispita pravi pakao… U današnjem akvarijumu krcatom ajkula, karijera u poslu o kome smo maštali odjednom postaje opterećena gorućom željom za unapređenjima i priznanjima, a svakodnevne obaveze umesto stručnog izazova, tako postaju samo naporan stepenik ka njenom ostvarenju… Džogirajući mesecima uporno po keju, razmišljamo isključivo hoće li taj naš gluteus i stomačna keramika do juna konačno postići željenu formu. A da li je drvo pored koga svakodnevno trčimo možda procvetalo i da li je baka koja prodaje kokice danas nešto kašljucava – koga briga i ko to vidi? Bitno je samo zategnuti ložu.

Kada je uspeh stavljen na tron, prelepi šareniš staze kojom stižemo do njega i ono što ćemo na njoj proživeti, potpuno su izgubili na važnosti. Ipak, pošto su i mnogo mudriji od nas odavno rekli da je život put koji prelazimo, a ne zbir  tačaka, možda ne bi bilo loše da se ponekad u trku okrenemo ka tom drvetu i kašljucavoj bakuti, da učimo kao da ne idemo na ispit, da radimo kao nas niko ne nadzire, da živimo kao da nismo nezajažljivi.

Ukoliko nam pobeda nije jedina satisfakcija, samo ćemo se nasmejati umesto da  zaplačemo ako mišići kroz tri meseca u ogledalu ne budu baš tačno onakvi kakve smo zamišljali, ako unapređenje zakasni  do jeseni, ili ako nam promakne trijumf na nekom Gren slemu. Biće dana za megdana, forhende i bekhende. Važno je jedino da u jurnjavi za trofejom ne zaborivimo da je taj cilj samo posledica jedne mnogo lepše činjenice: da smo pre svih tih lista, bodova i pehara - prosto voleli da igramo tenis.

Izbor žvaka na policama postaje sve fascinantniji. Taman kad čovek pomisli da ne postoji ništa što se čulom ukusa može osetiti a da već nije stavljeno u paletu Orbit čarolije, sačeka ga novo iznenađenje. Stari dobri spermint i winterfresh odavno više nisu dovoljni da se dograbe preostali procenti tržišnog učešća i mrvice potrošačke pažnje. U ravnomernim vremenskim intervalima i u skladu sa godišnjim dobima, predstojećim ili prošlim praznicima i događajima stižu nam ukusi lubenice, dinje, dunje, čudotvornih algi, maline sa bisernim prahom za ekstra belinu, benzina, kerozina i ostalih neverovatnosti od kojih zastaje vaš i „njegov/njen“ dah. Bukvalno.

Izgleda da je na današnjem tržištu neophodno neprekidno inoviranje, pozicioniranje, repoziconiranje, paradizajniranje i bdenje nad izgledom, „porukom“ i „komunikacijom“ proizvoda u očajničkom pokušaju da se skrene pažnja odavno indiferntnog potrošača. Ili je marketing, baš kao i mi, na slepom koloseku. 

I zaista, ne prolazimo ništa bolje od žvaki. Da li je neprekidna inovacija ono što nam je potrebno da bismo skrenuli pažnju na sebe? Da li je neophodno da svako malo budemo žvaka sa ukusom krema od gladiole da bismo tu pažnju i zadržali? Pod hitno nove cipele, novi ludi hobi, nova sumanuta priča, alu-felne kakvih nema kod nas, unikatna haljina po sezonskoj modi, bučan stav po svakom pitanju, maskara za dodatnu gustinu, drskost i nametljivost, besmislice i nepotrebnosti, bilo šta, samo da se razlikujemo, samo da ne ostanemo neprimećeni, samo da se osetimo malo bolje. Stari život i stare predmete gustiramo i odbacujemo kao da su tuđi. Svakodnevno ulažemo ogromne resurse da se redizajniramo iznova i iznova, da stvorimo konkurentsku prednost koja će nas držati na površini još neko vreme. Svojoj površini, tuđoj površini. A svi smo zapravo siti svega i spremni za neke potpuno nove životne marketing strategije, samo nemamo vremena to da vidimo, jer pod hitno moramo da se „repozicioniramo“. Komšinica je to već uradila. Ima ganc novu, potpuno neverovatnu frizuru. Sa aromom papaje i granulama za ekstra svežinu.

Fotograf „Vetrenjača“: Bojana Žuža

Dragi moji rođeni Beograđani, ako znate nekog  Vrpoljca, Padejca, Vranjanca, Tuzlaka, Vrščanina, bledunjavog Rusa iz velikih daljina ili pak imate prijatelja iz mesta tako malog i neznatnog da ni naziv niste uspeli da upamtite, nemojte da vas mrzi. Pozovite ih odmah telefonom, zanemarite njihovo čudjenje  i zahvalite im se unapred za ono što će neki od njih ostaviti našoj prestoničkoj deci.

I prepustimo nekom lakovernijem parolu “Moj grad si došao da lomiš!” koja je među Beograđanima buknula nakon što su u toku nedavnih nemilih uličnih događaja pojedine televizije „pouzdano“ prenele da su huligani mahom dolazili organizovano, „sa strane“. Manimo se, jer teško nama da nebeograđani “organizovano” dođu po ono što im ovde zaista pripada, umesto po koju patiku iz “Nike” izloga. Kako li bi to izgledalo?

Zamišljam samo kako prvi beogradski urbanista Emilijan Josimović dolazi iz Stare Moldave, svog malog rodnog mesta na srpsko-rumunskoj granici i povlači legendarnu odluku iz šezdesetih godina XIX veka da se krivudavi i pomalo blatnjavi sokaci beogradskog centra zamene veličanstvenim trasama današnje  Knez Mihailove, Kralja Petra i Cara Dušana. Ne daj bože, pa kuda bismo štrapacirali. Uh, eto iza njega i Ivana Meštrovića. Kaska iz svog Vrpolja i traži nazad Spomenik neznanom junaku, Avalu hvala zadržite. A nosi pod miškom i Pobednika. Lepo će stajati i negde drugde, što baš na Kalemegdanu?

Već vidim kako stižu i traže svoje i arhitekte ruske emigracije, njih se najviše plašim. Ok, ostadosmo bez Patrijaršije, zgrade Vlade, prelepe Glavne pošte u Takovskoj, i naravno Ruskog doma. Može se i bez toga. Slovak Franc Janke ostavlja nas bez Saborne crkve. Ma ionako ju je radio po ugledu na crkvu u Sremskim Karlovcima. Ovo je Beograd, nama treba original, bre! I sami smo razmišljali da je vratimo.

A Nikola Dobrović? To je neki sumnjivi tip iz Pečuja (gde mu to dođe?). I šta sad on hoće? Ni manje ni više nego ceo Novi Beograd!  On ga je osmislio, on ga i nosi kući. Iz malog panonskog sela stiže i Aleksandar Bugarski samo na kratko, da pokupi Narodno Pozorište i Gradsku skupštinu.

Laganim banatskim koracima iz Vršca nam dolazi Dragiša Brašovan. Predomislio se oko prelepog Doma vazduhoplovstva u Zemunu, a vi Zemunci vidite šta ćete sa tom parcelom kad ostane prazna.  Usput će sa sobom poneti i hotel Metropol, zgradu Muzeja Nikole Tesle i zgardu BIGZ-a (umetnici i muzičari nek se snađu negde drugde za probe i ateljee)…

Budim se iz ovog košmara očerupanog beogradskog pejzaža i razmišljam. Osim što su nam gradili, oni su nam slikali, svirali, pisali, zasmejavili nas, glumili nam, bili nam prijatelji, trpeli nas i - od Karlovčanina Duška Jakšića koji je komponovao i otpevao legendarnu beogradsku himnu “za tebe k’o da stoji vreme, ti živiš srcem uvek mlaaaad”, pa do nezaboravnog Nišlije Duška Radovića – bili i ostali neodvojiv sastojak recepta za pravi singidunumski duh. 

Zato, zahvalimo našim provincijalcima što su nam omogućili da imamo gde da budemo Beograđani. Pa sve i ako je zbog nekih od onih koji su došli “sa strane” stvarno i nestala pokoja patika iz izloga kako tvrde mediji, lako ćemo oprostiti. Kuća časti par Najki. Samo da nam ostane sve ostalo.

Fotograf “Vetrenjača”:  Bojana Žuža

Neki ljudi zavređuju našu pažnju i skriveno divljenje zato što su na korporativnom auto-putu kojim i sami kaskamo uvek nekoliko koraka ispred, zato što su već nešto što ćemo mi možda uskoro postati, što žarko želimo i zbog čega naporno radimo. To su menadžeri, nadređeni, nabudženi i nabeđeni, kojekakvi zapravo lako dostižni tipovi. Sa njima smo u istoj trci, odmah smo im za petama. A nekim ljudima se divimo baš zato što znamo da apsolutno nikada ne možemo i nećemo biti kao oni, jer oni trče neki svoj solo životni kros, bez ikakve konkurencije, bez dahtanja za vratom i miljama daleko od japi-maratona.

Prvi nas frustriraju, drugi nas inspirišu. Mesta na kojima srećemo ove prve su trendi. Mesta na kojima srećemo ove druge su mesta na kojima treba da budemo. U sezoni monsuna od oktobra do aprila jedno od sigurnih gradskih utočišta od šefova, direktora i korporejt idola je šetalište Zemunski kej.

Tamo su uporni šetači sigurno odavno zapazili neverovatno harizmatičnog žustrog brzohodača i biciklistu sede kose i uvek uredno podšišane brade, u godinama ali u naponu snage, koji po kiši, suncu i vetru daje oduška svojoj neiscrpnoj i divljenja dostojnoj energiji. Sretala sam ga godinama i gotovo zavidela toj posvećenosti kretanju i životu na otvorenom, na slobodi. I toj upornosti da se za svoju potrebu i strast nađe malo vremena i volje. Svakodnevno.

A onda sam se jednog utorka uveče na poziv prijateljice Natalije obrela u zemunskoj kafani „Tri lađara“, kad kafani vreme nije, u 20:00. Dođi da čuješ neke stare džezere, kaže. Na svoje iznenađenje, srela sam tamo more vremešnh i nasmejanih plesača u svoj dinamici okreta i plesnih pokreta, pravu zahuktalu atmosferu jednog pravog jam sessiona. U nastavku sale, poveća grupa mojih vršnjaka je zadihano i bezuspešno pokušavala da „sustigne“ vršnjake naših roditelja, baka i deka. Sela sam sa društvom u „odsek za omladinu“ i naručila šeri-brendi u neverici što ga imaju. I u neverici šta sam zatekla. Tradicionalno okupljanje zemunskih veterana džeza utorkom, o kome malo ko iz naše generacije nešto zna. U „Tri lađara“, čuvenoj bivšoj menzi studenata Poljoprivrednog fakulteta u kojoj je pedesetih godina i nastao zemunski džez i „pržio“ neponovljivi sastav Mirka Šouca.

Svima koji dolaze utorkom, ove večeri ostaju u fajlu „nezaboravno“. A naročito pasioniranim konzumentima Zemunskog keja koji ovde navrate po prvi put. Za njih vrhunac iznenađenja stiže tek onda kad bace oko na muzičare koji zagrevaju celu atmosferu. Na improvizovanom orkestarskom podijumu, za trombonom, stoji isti onaj dobro znani, najdosledniji zemunski šetač i biciklista, tek da nehoteći izmami još malo divljenja i neverice. Čika Jova Vujić. Skromni i neponovljivi čika Jova Vujić. On bi vam verovatno rekao:  „Pa eto, ja to tako malo šetam, pomalo sviram. A slabo plešem, stvarno slabo plešem“.

Ako je kišni utorak uveče i ne znate šta biste sa svojom glavom u kojoj svira neki jesenji bluz, zgrabite svoju ambrelu, promenite ploču i svratite na malo džeza u kafanu „Tri lađara“ u Zemunu. Lako ćete je naći. Ona je odmah tu pored dobrog raspoloženja, tik uz nova poznanstva, samo nekoliko koraka od sjajno provedene večeri zbog koje vredi živeti u gradu. Zmaj Jovina 29. Mesto na kome se napokon divimo onima koji to zaslužuju.

Ne mogu da zaboravim čuveni primer iz gimnazijskog udžbenika za psihologiju: radnici zaposleni u tekstilnoj industriji razlikuju čak 40 nijansi crne boje. Ko bi se tome nadao od jedne obične crne?

Takav je život - da bismo stekli moć da uočimo razlike u masi sličnog potrebno je iskustvo i potrebno je da nam je dovoljno stalo. U suprotnom, crna zauvek ostaje samo crna (čak i kad primetimo da nam se crne pantalone i crna majica nekako ne slažu!), besmislene cifre berzanskih izveštaja nikad nam neće pomoći da se obogatimo,  pripadnici-ce suprotnog pola uvek će biti rulja u kojoj su “svi ionako isti”, pobrkaćemo uskršnja i Faberžeova jaja, a naizgled jednolični soliteri Novog Beograda za nas nikada neće postati nešto više od “onih tamo spavaonica”.         

Za belosvetske magove arhitekture, novobeogradski, a osobito takozvani savski blokovi (61-64, 45, 44, 70), predstavljaju pravu strukovnu Meku. JAT Revija od pre nekoliko meseci donela je simpatičan tekst  o jednom svetski poznatom neimaru koji je, nakon što su ga dva-tri dana onako tradicionalno beogradski “vodali” po Skadarliji, Dorćolu i Belom dvoru, jednostavno rekao: “Sve je to lepo, ljudi, ali vodite me na Novi Beograd. Hoću da vidim PRAVU arhitekturu.”

I tu smo. Savski blokovi do danas su jedinstveni primer jedinstvene  fuzije svih najvažnijih svetskih arhitektonskih pravaca iz prve polovine dvadesetog veka, od Garden city-ja do Le Korbizjeove Atinske povelje.  Svaka blokovska  celina pažljivo je isplanirana tako da može da živi za sebe i unutar svog nukleusa – mesne zajednice, ali je istovremeno lišena ksenofobije vezom otvorenog prostora između blokova.  

Upravo je ovaj otvoreni privatno-javni prostor (po konceptu bitno različit od običnih gradskih parkova) jedan od pravih blokovskih mirakula. Udešen je tako da podseća na hektarima veliko zeleno zajedničko dvorište u kome su i osamljenost i druženje podjednako dobrodošli. Komšija i neznanac. Novobeograđanin i novi Beograđanin. Šetač i boćar. A i blejač.  Ko ne veruje, neka udari u špacirung prostranim šetalištem Lazaro Kardenasa koje spaja večito zavađene blokove 70, 44 i 45. 

Osim što se podređuju čoveku, blokovi se klanjaju i Savi. Njihova stepeničasta struktura počinje tim, naivnom posetiocu zastrašujućim, gigantskim blokovima 61, 62, 63 i 64, nastavlja se nešto nižim crvenim soliterima bloka 70 i 45, umiruje se četvorospratnicama i konačno,  priznaje svoju neznatnost pred prirodom pitomim dvospratnicama koje su pred Savom manje od makovog zrna.

 Za one koji imaju šmeka za uživanje, magija ovog prostora svoj vrhunac doživljava na keju. Kada krenete Nehruovom ulicom ka reci, naići ćete na bistu ovog borca i slobodotvorca kojoj blokovski mangupi povremeno skidaju glavu, ali je uredno vraćaju nakon nekoliko dana. Još nekoliko koraka i eto vas na savskom nasipu – uz malo sreće naletećete na nekog autentičnog Savadžiju koji će vam u turi obilaska splav-kućica objasniti da život zapravo JESTE reka, iako vic o dizelašu i mudracu kaže drugačije…